Erdevik i Čelarevo

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Erdevik i Čelarevo

Projekat „Bogatstvo različitosti“

Obilazak Erdevika i Čelareva 29. 08. 2011. godine

Radna grupa, koju čine predstavnici Pokrajinskih sekretarijata AP Vojvodine, Klastera „Istar21“ i medija, u ponedeljak, 29. avgusta 2011. godine, krenula je put Erdevika i Čelareva i to: Lazar Simonović (Sekretarijat za kulturu i javno informisanje), Mirjana Grbić (Sekretarijat za privredu), Ana Segedinski (Fond za razvoj neprofitnog sektora), Vesna Stanulov (Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada) , Ana Vernot i Mladen Maksić („Play media“), Mihajlo Berček („Top Srbija“), Biljana Marčeta (Klaster „Istar21“) i Ana Lazarević („Magelan“).
U prostorijama MZ Erdevik dobrodošlicu su nam poželeli predsednik Saveta MZ Zoran Mašić, Dušan Tadić, predsednik Udruženja vinara i vinogradara, koji će danas biti naš domaćin i vodič, Natalija Punoš, predsednica Udruženja žena „Erdevičanke“, predstavnice predlagača i partnera u ovom projektu Centar za ruralni razvoj „Terra Gens“ iz Novog Sada Jasna Čanadžić i Magdalena Vuković, Gordana Pavlović, direktorka škole, Olivera Ivković iz MZ Erdevik. Prisustvovali smo izložbi fotografija poznatog lokalnog fotografa Nike Stankovića sa motivima iz prirode i posle kratkog okrepljenja krenuli u obilazak mesta, koje je ime dobilo od madjarske reči-erdoveg-što znači predeo pod šumom. Ovo je jedno od najlepših naselja u Sremu, koje se nalazi na nadmorskoj visini od 140 m, sa dve strane okružen obroncima Fruške gore, a sa druge dve pitomom ravnicom. Nalazi se u trouglu izmedju Iloka (17 km), Sremske Mitrovice (26 m) i Šida (16 km), čijoj opštini teritorijalno i pripada. Najstariji stanovnici ovog sela su Srbi (prvi se doselili), a potom se ovde naseljavaju Nemci, Madjari i Slovaci. Danas srpska i slovačka nacionalna zajednica čine većinsko stanovništvo.
Prva destinacija u Erdeviku su nam prostorije Udruženja žena „Erdevičanke“ o kome nam je govorila Natalija Punoš, njihova predsednica, koja nam je pokazala ručne radove (pletu, heklaju i vezu), suvenire, nakit, korpe pune organski proizvedenog voća i sezonskog povrća, ukrasne kutije za mladence (mlada daruje mladoženju vezenim maramicama i košuljom), dok su članice Udruženja uz rad, u tradicionalnim narodnim nošnjama pevale srpsku i slovačku narodnu pesmu. Povele su nas potom na degustaciju autentičnih lokalnih proizvoda u njihovu „radionicu“, etno-kuhinju, sa lepo uredjenim dvorištem gde se one okupljaju i izradjuju sve što u suvenirnici izlažu i prodaju. U radionici smo videli preslice, malu drvenu presu za kudelju, kuhinju punu eksponata i pokućstva (kredenaca i posudja) koje i danas koriste i poslužile slatkom od kupina, jagoda belih šljiva, štrudlama od maka i oraha, medenjacima, hoćnom pogačom, opekancima, kuglofom, vanilicama, šušćovnikom i spemine zavešljaj „za poneti“ ako ogladnimo na putu kroz Erdevik. U dvorištu se čuje i vesela dečja graja devojčica, dok se trude da ne dodirnu motku igrajući limbo i dečaka koji šutiraju krpenjaču.
Stižemo na jezero Moharač, poznato kao i Sremsko more, veštačku akumulaciju nastalu pregradjivanjem istoimenog potoka, u neposrednoj blizini Erdevika. Jezero zauzima površinu od 66 ha, 3500000 m3 vode i dugačko je 2,5 km, bogato je šaranom, smudjem, somom, babuškom, štukom, a za ribu iz Moharača se kaže da je jedna od najzdravijih i najukusnijih zahvaljujući položaju jezera i prirodi koja ga okružuje. Ono se nalazi u sastavu Nacionalnog parka „Fruška gora“, predstavlja pravi raj za ribolovce i ljubitelje prirode, rekreaciju, okruženo najkvalitetnijim oranicama i vinogradima, s bagremovom šumom koja se spustila na vodu i topolnikom u kome je smešten kamp (bungalovi).
U Slovačkom kulturno prosvetnom društvu smo saznali da su Slovaci na ove prostore stigli 1860. seobom iz Pivnica, Selenče, Gložna, Petrovca i zapisnikom koji postoji iz 1907. godine Gustav Rigan je osnovao „Slovačku čitaonicu“, koja je 1947. dobila današnje ime. Prva pozorišna predstava održana je u Pejićevoj kafani i to „My všetci v istom vreci“ (svi smo u jednoj vreći) Ferka Urbaneka. Na republičkoj smotri amaterskih pozorišta su učestvovali sa zapaženim uspehom 1991. i 2003., u okviru Društva imaju biblioteku od 3500 naslova na slovačkom jeziku, folklornu i pevačku grupu. Uz poletnu pesmu igrača u živopisnim i veselim bojama tradicionalnih nošnji izveli su nam stilizovane slovačke igre pod nazivom „U Trisinovoj krčmi muzika je svirala“.
U Evangelističkoj crkvi dočekali su nas predsednik Crkvenog odbora Janko Plahćinski, koji vodi brigu i o postavci slovačke etno-sobe u dvorištu crkve i Liduška Kolar, koja svira orgulje, a za ovu priliku je otpevala slovačku crkvenu pesmu i povela nas u razgledanje čiste sobe i kuhinjice sa šifonjerima, stolom za ručavanje, lavaboom za umivanje, preslicom, kolevkom, koritom, oranijom za mast i pekmez, posudjem, radnom i svečanom gardarobom i narodnom nošnjom (što ima više sukanja to je devojka bogatija) i izvezenim domaćicama na zidovima („gde je žena sama, tu je mali trošak“).
Evangelistička crkva je veoma posećena i ima 500 stalnih vernika.
Baptistička crkva u Erdeviku je moderna i nova gradjevina koju održavaju i za koju su izradili kompletnu drvenariju (klupe, rukohvate) Slavekovi – Miško i Samuel. Imaju 60 vernika i salu za izdavanje od 150 mesta.
Centar sela krasi uredjen park iz 1905. godine, sa devet redova drveća. U njemu se nalaze stoletna stabla i dva od cetiri kestena u Srbiji koji ne daju plod, a pod zaštitom su države.
Park ima idealan položaj – u okruženju je MZ, spomenik žrtava NOB-a, restorani, stambene zgrade, nova škola, dom zdravlja, pravoslavna crkva, dom kulture, a posebnu draž mu daju fontana i klupe za odmor. Zapaženo mesto u seoskom parku zauzima Osnovna škola „Sava Šumanović“ o kojoj nam je govorila direktorka Gordana Pavlović, napominjući da se nastava odvija na slovačkom (od 1 do 4) i na srpskom jeziku u 8 razreda, da održavaju književne večeri, izložbe slika (videli smo postavku slika amatera), često ih posećuju poznate ličnosti, a mnoge poznate su i išle u ovu školu (Mira Banjac, Toma Kuruzović, Grozdana Olujić, Djordje Marković-Koder). U neposrednoj blizini škole, s druge strane parka, nalazi se Pravoslavna crkva Svetog Nikole, sagradjena 1804. u baroknom stilu. Rezbariju ikonostasa su izradili novosadski drvorezbari Sigismund Egerman i Joanes Lašak, a ikone je oslikao karlovački slikar Georgije Bakalović. U porti crkve predstavilo nam se srpsko KUD-o „Branko Radičević“ spletom sremačkih igara uz orkestar Saše Crnjanskog, a Udruženje žena „Panona“ nam je u prostorijama parohijskog doma priredilo degustaciju tradicionalnih sremačkih proizvoda – užljevaču, štrudle, taške sa makom, pitu sa jabukama, palačinke zalivene slatkim sirom, špansku pitu, gomboce. Prostor parohijskog doma i crkvene sale koristi 19 udruženja iz sela za svoje namene, kao i za masovne proslave crkvenih praznika - Božić, Vaskrs, Svetog Nikolaja, seosku slavu, kome je i posvećen ovaj hram.
Prolazeći dalje kroz Erdevik videli smo stari mlin, koji je pripadao porodici Marks (200 godina), FK „Sloga“ osnovan 1919., sada sa odličnim terenom, pokrivenim tribinama i novom i uredjenom zgradom, upoznali se sa domaćinom Žikom Ognjanovićem, prošli pored brda Kalvarija, vikend naselja, bazena i rekreacionog centra, nažalost videli smo i devastiran hotel pored jezera Bruje. Malo sportsko jezero predstavlja izuzetno lepu akumulaciju u obliku klina, dugačku 1200 m, prosečne dubine 4m, voda koju čini jezero (zovu je „plišana“ zbog prijatnosti tokom kupanja) dobija se iz banje koja datira iz vremena starog Rima, gde su se rimske legije kupale i lečile od kožnih bolesti, a samo jezero je bogato raznim vrstama ribe. Izletište „Banja“ nalazi se u Milin dolu, pokriva dolinu od 3 km, dužine 500 m, sa jedinim termalnim izvorom na području šidske opštine, formiranim u obliku suze. Temperatura vode iznosi 35 stepeni tokom cele godine, a dokazano je da je blagotvorna. Dok šetamo pored banje i jezera, koji nas mame svojim lepotama, zapažamo veliki broj biciklista i pešaka i saznajemo da se najveće udruženje pešaka i planinara nalazi u Sremskoj Mitrovici i da nosi ime „Erdevik“, a da za bicikliste i pešake postoje precizno utvrdjene i obeležene staze.
Dublje u šumi, zaštićeni od puta, smestili su se pčelari, porodica Isić – Ismet i Envera, sa velikim brojem košnica i odmah nas ponudili svojim proizvodima za koje možemo reći da su vrhunskog kvaliteta-propolis, med u saću, bagremov, livadski, lipin med, sok od kruške, sok od nane sa limunom i polenom nas je potpuno okrepio i osvežio.
Prolazeći kroz živopisne predele Erdevika, stižemo u brda, vinskim putem do vinarije „Trivanović“ gde su nas ljubazni domaćini Vojislava i Dragan Trivanović i poznavalac vina Djordje Borak, uputili u tehnologiju izrade trenutno aktuelnog sivog burgundca. Uz sremski kulen ponudili su nam da degustiramo proizvode njihove kuće: sovinjon, šardone, burgundac, talijanski rizling (pola zasada im je pod ovom sortom), merlo, širaz, sivi burgundac, traminac i napomenuli da imaju 55 ha relativno mladih zasada (4-5 godina), od 600 ha koliko je pod vinogradima u Erdeviku.
Nastavljajući obilazak ovog sela, uživajući u prirodi, stigli smo i do lovišta „Vorovo“, prirodnog lovnog rezervata Nacionalnog parka „Fruška gora“ gde nas je domaćin lovačke kuće Petar Stanivuković, uputio u detalje originalno sačuvanog ambijenta kuće i apartmana iz vremena kada je napravljena i kada su u nju dolazili funkcioneri iz bivše SFRJ. Kuća površine 600 m2, sa devet soba je sada u vlasništvu Vlade Srbije. Ovaj ambijent smo iskoristili da napravimo zajedničku fotografiju sa Erdevičanima, shvativši da na malom prostoru ovo mesto može mnogo toga da pruži.

 

Preko Iloka, stižemo do parka dvorca Dundjerski, gde nas čekaju naši domaćini u Čelarevu dr. Goran Latković, predsednik Saveta MZ, sa saradnicima, Zoran Petković, Milorad Stanojev, dugogodišnji kustos muzeja Vojvodine, slikar, svetski putnik, koji će nam danas biti i stručni i lični vodič.

Posetu započinjemo istorijom Čelareva, koje se do Drugog svetskog rata zvalo Čib, a 1947. po narodnom heroju Zdravku Čelaru, dobilo današnje ime. Početak XIX veka veoma je značajan za ovo mesto. Do 1791. naselje je pripadalo Komori, a iste godine prodato je Leopoldu Marfiju, koji je 1798. na imanju izgradio kuću (u neposrednoj blizini sadašnjeg dvorca), koja je i danas poznata pod nazivom Stari dvorac. Godine 1801. 100 srpskih porodica biva prisiljeno da se iseli u Nadalj zbog sukoba sa vlastelinima, selo naseljavaju Nemci, koji dolaze u sukob sa Marfijem, ubijaju ga i imanje prelazi u vlasništvo Josifa Polimberga iz Beograda, a kasnije ga kao miraz preuzima Nikola Bezeredi. Bezeredi za svoje potrebe gradi letnjikovac-dvorac (završen 1837.), a već 1882. imanje i dvorac kupuje Lazar Dundjerski iz Sombora, preuredjuje ga u neoklasicističkom stilu, osniva pivaru, štirkaru, postavlja parne kotlove, unapredjuje selo u svakom pogledu, do 1946. godine, kada mu je kompletna imovina nacionalizovana. Dvorac se dodeljuje 1968. na upravljanje Muzeju Vojvodine, kao depadans, 2002. mu je propala krovna konstrukcija, a sada se nadaju i očekuju detaljnu restauraciju, s obzirom da je potpuno devastiran. Park dvorca je jedan od vrednijih predstavnika vrtne arhitekture XIX veka u Srbiji, nastao kombinovanjem elemenata francuskog i engleskog stila. Samo mali deo parka ispred i iza dvorca je bio pravilno geometrijski oblikovan u neobaroknom stilu, o čemu svedoče ostaci bordure od šimšira i tise, a preovladjuju kavkaske jele, javor, mleč, klen, tulipovac, mečija leska, Vajmutov bor, pitomi kesten, ali i najinteresantnije „slonovo drvo“ kako ga meštani zovu, u stvari „sofora“ japanska vrba, nastala kalemljenjem bagrema.

Obilazak Čelareva nastavljamo u neposrednoj blizini parka, modernoj gradjevini sa sačuvanim primesama stare arhitekture, pivari „Carlsberg“, u čijem krugu je 22.oktobra 2008. otvoren prvi autentični muzej piva u regionu, po ugledu na onaj u Kopenhagenu, u kome nas je dočekala Ljiljana Radišić, koordinator muzeja. Poseban značaj i ulogu u istoriji pivare imao je njen osnivač, poznati filantrop i veleposednik Lazar Dundjerski, kome je muzej i posvećen, a u njemu se kroz istorijat posetioci mogu detaljno upoznati sa tradicionalnim načinima pravljenja, skladištenja i distribucije pića od hmelja i ječma. Posebno mesto u muzeju zauzima ugostiteljski inventar, dokumentacija, pisma i fotografije iz prvih decenija postojanja pivare, u centralnom delu muzeja izloženi su i savremeni brendovi kompanije od Lava, Tuborga, Carlsberga, Holstena, do uvoznog češkog Budweisser Budvara, irskog Kilkenny-a, Guinness-a i bugarskog Šumenskog piva, koje možete ovde besplatno degustirati.

Na putu do Kulturnog centra Čelareva, na kratko smo posetili Katoličku crkvu iz 1837. godine, prošetali kroz centralni park u mestu, govorili o nemačkom groblju podunavskih švaba koje se odlično održava, o prvom motelu sa zatvorenim bazenom u Vojvodini, koji je spaljen i napušten (a ne znaju kada će biti obnovljen), o izvoru termalne vode, zapravo podzemne reke koja teče od Šapca do Balatona, razgledali stadion FK ČSK-Pivara, moderno opremljen i dobro negovan objekat sa postavljenim tribinama. Ispred Kulturnog centra članice KUD-a „Petar Kočić“ u vanredno bogato ukrašenim narodnim nošnjama dočekuju nas na tradicionalan način – pogačom, solju i rakijom, poželevši dobrodošlicu u njihov nov prostor, koji će uskoro poprimiti i nove oblike i sadržaje, kada i sprat bude opremljen i upotpunjen etno-postavkama. U galeriji slika su izloženi radovi umetnika nastali na umetničkoj koloniji „Kočiću sa kistom“. Ove godine, 10. put za redom, održana je ova manifestacija, koja pored prodajnog karaktera ima za cilj i formiranje trajnog legata dela koja nikada neće biti otudjena, a imali smo prilike da vidimo slike Ilije Pandurovića, Zorana Kešelja, Miroslava Odavića, Zorana Djurića, Miodraga Obradovića i drugih. U ovom prostoru upoznali smo i bračni par Novku i Svetozara Kačara, koji od 1973. godine sakupljaju narodne nošnje i sada imaju izuzetno vredan fundus od 50 kompleta različitih nošnji, a ni broja se ne zna ostalim delovima i detaljima nošnji koje poseduju. To su nošnje s kraja XIX i početka XX veka sa teritorije cele bivše SFRJ-iz Banije, Like, Korduna, Mostara, Šipova, Trebinja, Popovog polja, Kupresa, iz okoline Travnika, Jajca. Imali smo prilike da vidimo uličnu nošnju za leto, nošnju neveste iz okoline petrovačkog kraja koja je nošena do 1918. godine, nošnju neveste i mladoženje iz Gerzova, okoline Mrkonjić grada. Svetozar je za ovu priliku obukao bogatu nošnju oženjenog čoveka za svečane prilike, dok je Novka na sebi imala bogatu nošnju udate žene, sa nakitom i okićenim pletenicama iz Janja u okolini Šipova. Prezentovali su nam i izuzetno ukrašene kape, pregaču, košulju, opanke od neštavljene govedje i ovčije kože, čakšire od sukna, način češljanja - udate žene stavljaju pletenice preko marame kako im ne bi smetale prilikom spravljanja ručka, a imaju i bogate nakitnjake u njima (upleteni venecijanski, turski, austro-ugarski, srpski novci). Češljaju kosu „na razdeljak u sredini“ i pletu dve pletenice, dok neudate devojke imaju razdeljak sa strane, jednu pletenicu, a paunovo pero iznad čela ih čuva od uroka. Prilikom poseta svim selima u kojima su tražili nošnje i saznavali o tradiciji tih naroda i njihovim običajima, Kačarovi su upoznali porodicu iz Bosanske Krajine, koja broji 64 člana i živi u istoj kući!

Napojeni kulturom, tradicijom i umetnošću interesantnih ljudi u Čelarevu, krenuli smo put glavne ulice ovog mesta-Dunava, najvećeg ostrva na toku ove reke, nazvanog „Venecija“, plaže na kojoj meštani bezbrižno uživaju, do „Bele ladje“ ispred koje je čekao kapetan Dragan Banjac, spreman da nas povede u opuštajuće krstarenje.

Pristajući u „luci“ ispred restorana gde nas je ponovo dočekala dobrodošlica, ali ovog puta uz bogatu čelarevsku trpezu (mešavinu gastonomskih specijaliteta-pita od sira, mesa, krompira, kulen, sir, domaće rakije raznih vrsta, riblje čorbe, prasetine i pečenog krompira do pržene ribe, vina i piva, pa ko šta voli nek se posluži!) i odličan štimung uz nezaobilazne tamburaše.

Uz večeru nam je govorio, opet jedan zaljubljenik u reku, ali i umetnost, Živko Šljivar-Buco, koji je naglasio da Čelarevo ima 30 slikara amatera, da slikarska kolonija ima sve veći broj učesnika i posetilaca, za prethodnih 10 godina prošlo je kroz nju 15000 učesnika i 57000 posetilaca, a da neće odustati, naprotiv, unaprediće i uvećaće postojeći galerijski prostor i muzejsku postavku.

Odlazimo iz Čelareva, pomešanih utisaka – ovo je mesto jedinstva suprotnosti, i selo i grad, i staro i novo, i slično drugim mestima i samo svoje u isto vreme. Od antičkih vremena do danas Čelarevo je inspirisalo mnoge pesnike i ratnike koji su ovde ostavili svoj trag. O njima je na sebi svojstven način pisao Milorad Pavić, ali je tu i nastala pesma za sva vremena „Santa Maria De La Salute“ koju je Laza Kostić posvetio Lenki Dundjerski.

Tagged as:

Bogatstvo Razlicitosti, Erdevik, Čelarevo

Image gallery

Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Erdevik Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo Čelarevo

Oceni članak

0

Newsletter