Stapar i Ruski Krstur

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Stapar i Ruski Krstur

Projekat „Bogatstvo različitosti“

Obilazak Stapara i Ruskog Krstura 09. 08. 2011. godine

Radna grupa, koju čine predstavnici Pokrajinskih sekretarijata AP Vojvodine, Klastera „Istar21“ i medija, u utorak 09. avgusta 2011. godine, krenula je put Stapara i Ruskog Krstura i to: Loran Prokopić (Sekretarijat za kulturu i javno informisanje), Vesna Reljin (Sekretarijat za obrazovanje), dr. Olgica Tomić (Sekretarijat za sport i omladinu), Višnja Baćanović (Sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova), Vesna Piperski-Tucakov (Sekretarijat za medjuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu), Mirjana Grbić (Sekretarijat za privredu), Ana Segedinski (Fond za razvoj neprofitnog sektora AP Vojvodine), Perica Luković (Časopis „Turistički putokaz“), Ana Vernot i Mladen Maksić („Play media“), Biljana Marčeta (Klaster „Istar21“) i Ana Lazarević („Magelan“).

Konji upregnuti u fijaker, raspevani svirači, devojčice u narodnoj nošnji, zainteresovani meštani i predstavnici MZ – reči dobrodošlice i osećaj prijatnosti, to su prvi utisci po dolasku u Stapar. Domaćini su nas dočekali u dvorištu Osnovne škole „Branko Radičević“, uz zdravicu, listaru i osveženje, upoznali nas sa programom posete i predstavili se: Natalija Katanić, predsednica Saveta MZ, Dušan Sekulić, direktor škole, Miroslav Božin, NVO „Vojvodjanski prozori“, Rastko Stokanov, profesor istorije, Goran Stain, matematičar i proizvodjač rakije „dudovače“, Branislav Ćurčić, istoričar, Ljiljana Djurišić, sekretar MZ i kao podrška kandidaturi Stapara direktorka TO Sombor Nataša Turkić.

Posetu Staparu započeli smo u etno-kutku, adaptiranom prostoru stare škole, koji je osmišljen 2008.godine i postavljen kao replika banatske kuće sa opremljenom kujnom, špajzom, gostinskom sobom, spavaćom sobom. Rastko Stokanov, kao kustos ove postavke, govorio nam je o istoriji sela, ali i kako je ovaj prostor zamišljen i opreman. Mesto Stapar je dobilo naziv po „sto pari“ ili po „stupi“ za pravljenje putera. Pustara Preradovića, mesto današnjeg Stapara, vremenom je postala poznata po ćilimima, kojih još uvek ima po kućama u ovom selu, kao i kuvarica („ako skuvam bolje svi me vole i dobre su volje“), tako da su meštani uglavnom darodavci eksponata etno-kutka.

U okviru škole omladinski stonoteniserski klub „Gusar“ ima svoj lepo uredjen i gotovo nov prostor, sa kojim nas je upoznao direktor škole Dušan Sekulić i naglasio da postižu izuzetne rezultate već dugi niz godina u svim selekcijama, o čemu govore i brojni pehari, medalje i diplome koje krase police ovog kluba, s dugom tradicijom postojanja (50 godina). Trenutno su u vojvodjanskoj ligi.

Obilazak Stapara nastavljamo kratkom šetnjom kroz mesto (videli smo vatrogasni dom, koji poseduje veliku salu za više namena, opštinsku zgradu MZ, u kojoj je smešten Dom kulture i Savez penzionera, ambulantu, biblioteku) i posetom crkvi u kojoj su nas dočekali otac Predrag i veroučitelj Dejan Milić, koji je govorio o nastanku prve crkve, daleke 1753. i sadašnjeg zdanja nastalog u periodu od 1776. do 1790.,posvećenog Vavedenju presvete Bogorodice. Ikonostas je rad čuvenog Jakova Orfelina, bečkog djaka. Krajem XIX veka Ljudevit Štajner se angažuje da obnovi ikone i barokne ornamente ikonostasa, ali on ih kompletno premazuje i tek 1990. godine mu je vraćen prvobitni izgled. Zvonik na crkvi je izgoreo 1823., ali je odmah rekonstruisan. Vitraži su izuzetno vredni i poklon su vernika.

Vožnjom udobnim fijakerima stižemo na ribnjak – domaćinstvo Andjelke i Radovana Kovčina, gde nas pored izuzetno ljubaznih i raspoloženih domaćina dočekuje gajdaš, ženske i mešovite pevačke grupe, igrači u živopisnim narodnim nošnjama Mesne kulturno-prosvetne zajednice, osmoro vesele unučadi naših domaćina (u nošnjama ovog kraja) i uzurbana domaća atmosfera kad se dočekuju gosti. Andjelka, kao prava domaćica, odmah nas je provela kroz dvorište i pokazala „jamure“ koje su nastale prilikom kopanja temelja za izgradnju kuća, ali koje su sada pune podzemnih voda i predstavljaju „atraktivna jezerca“, koja poribljavanjem mogu postati i interesantna za ribolovce i turiste. Nemaju smeštajnih kapaciteta, u planu im je kupovina kuće suseda u kojoj bi mogli obezbediti smeštaj gostima. Dvorište sa velikim brojem rastinja (bagrem, jasen, sibirski brest, plantažni orah, topola, kiseljak, gledicija, borovi, bodjoš), delom uredjeno, a delom „divlja priroda“, predstavlja idealno mesto za izlete i dečije ekskurzije. Slikarska kolonija Ivana Bunjevčevića izložila je svoje radove pod strehom objekta u dvorištu, a na slami uredjenoj kao prostor za obedovanje degustirali smo čuvene somborske sireve i mlečne proizvode o kojima je kratko govorio vlasnik mlekare „Gulmlek“ Volić Milan-Gula, uz domaće sokove i rakiju dudovaču proizvodjača Gorana Staina. O nadaleko čuvenom i višestruko nagradjivanom „Staparskom letaču“ s ponosom je govorio predsednik Udruženja golubara Stojko Tomić. Na žalost, ovaj sitni, ponositi golub (imali smo prilike da ih vidimo) više ne leti, jer su se namnožili orlovi i sokoli, koji ih uništavaju. Sveštenik Milisav Popović i dr. Dušan Momirović formirali su 1878. godine po utvrdjenim kriterijumima ovu vrstu golubova, koji mogu biti crvene, žute, crne, bele i plave boje. Stapar je jedino selo koje ima registrovanu i zaštićenu vrstu goluba u Srbiji. U Brnu 2002. „Staparski letač“ proglašen je za najlepšeg goluba na izložbi sitnih životinja, a 100 godina nakon formiranja vrste, 1978. štampali su i šest brojeva časopisa „Staparski letač“.

Za vreme predaha na „ribnjaku“ imali smo prilike da uživamo u izvanrednom kulturno-umetničkom programu mladih ljudi, članova Mesne kulturno-prosvetne zajednice (ima ih 90), koji su sami osmislili raznovrstan program (pevačke grupe, svirači, igrači).

Fijakerima nastavljamo put do uzornog poljoprivrednog gazdinstva domaćina Slobodana Trnjakova, koje se bavi pretežno ratarstvom (obradjuju 60 ha), malo stočarstvom, a ovo pravo seosko domaćinstvo ima sačuvan ambar iz 1876. godine (u Staparu ih ima oko 50, a 2 su pod zaštitom spomenika kulture), kompletnu poljoprivrednu mehanizaciju i konje, svinje, ovce, proizvode domaću šunku, sir, domaći kulen, rakiju šljivovicu, liker od drenjina (sa crnim vinom i rumom). U ovom besprekornom domaćinstvu žive 4 generacije Trnjakova, a poverili su nam da piju vina iz Srema, a da se šunke najbolje suše u peći za centralno grejanje.

Do restorana „Milano“ stižemo, naravno, fijakerima, a tamo-domaća atmosfera, na ulazu ofingeri i ogledalo, kao u svačijem predsoblju, a u prostoru za ručavanje postavljeni suveniri, ručni radovi, slatko od jagoda, pekmez od kajsija, nagrada-pehar za „listaru“ za obradu peciva na beogradskom sajmu koje su dobile meštanke iz Udruženja žena „Staparke“ i naravno ćilim iz 1890.godine poklon bake koja ima 90.godina, a ona ga je dobila u nasledstvo od svoje majke.

Pre ručka nam je upriličena kratka prezentacija Stapara i predstavljena su nam seoska udruženja, ali i ono što nismo uspeli da vidimo i čujemo prilikom obilaska-da organizuju fijakerijadu, da imaju 25. harmonikaša u selu (najviše u Srbiji) i da se ovde održava takmičenje za prvu harmoniku Vojvodine, da imaju japanske oraščiće, da su delegacije iz čitavog sveta dolazile u Stapar (od 1964. do 1984.) da vide hibride kukuruza, da je poslednja staparska tkalja Milka Nagluv, da im je voda „žuta“ jer je bogata jodom i istog je sastava kao i voda u Karlovim Varima, da organizuju panoramsko razgledanje malim avionima na relaciji od Stapara do Sombora, (imaju i 5 pilota iz Stapara). Najveća manifestacija u mestu je „paprikašijada“ takmičenje u kuvanju ovčijeg paprikaša, čiji je tvorac Zoran Selakov (najbolji kuvar Marko Kojin, skuvao je 8000 paprikaša, a njegova izreka „kad bude kuvan paprikaš, tad je kuvan i kuvar“ se često pominje), a gaje običaje poput postupovnice, fifera, košara, božić-gaće za mladoženju, svečari, uskrs-kolač za kuma, ivandanjsko preskakanje vatre i pletenje venaca, karbinje.

Fudbal se u Staparu igra od 1918., a od starih zanata neguju tradicionalnu proizvodnju sireva, izradu vitraža i kamenorezački zanat. Naglasili su nam da kod njih nema predjela da ne pokvare supu, a da šunku jedu kad nemaju ništa drugo i poslužili domaćom žutom supom s knedlama od mesa, ovčijim paprikašom, domaćim hlebom, rezancima s makom i gombocama, vinima, uz zvuke harmonike.

Na put do Ruskog Krstura ispraćeni smo užičkim kolom koje se vilo niz ulicu, uz veliku zahvalnost fijakeristima koji su nas strpljivo čekali i bezbedno prevozili na sve destinacije po Staparu.

 

U zgradi škole „Petro Kuzmjak“ s domom učenika dočekali su nas meštani Ruskog Krstura i predstavnici rusinske nacionalne zajednice, poželeli dobrodošlicu i ponudili tradicionalnim rusinskim specijalitetima-beljušama, čeregijem, korheljom i prezentovali svoje ručne radove, suvenire, razboje sa tkanjem, drvenariju i makete aviona koje izradjuju. Ivana Rac, saradnik u MZ, nas je upoznala sa rasporedom posete selu, a Ljubica Naranji, pedagog u školi i Jan Koma, direktor škole, sa istorijom i radom osnovne i srednje škole sa domom učenika, jedinom na svetu na rusinskom jeziku. Ljubica Naranji je iznela podatak da je škola napravljena 1753.godine, da osnovnu školu pohadja 350 djaka, a srednju 220. Rusini nigde na svetu, osim u Srbiji nemaju status nacionalne manjine-ima ih oko 15000 i govore rusinskim jezikom, kako ga oni nazivaju „slovenski esperanto“ (najsličniji crkveno-slovenskom jeziku). Slavko Rac, predsednik Nacionalnog saveta Rusina, je govorio o porodicama koje su se ovde doselile 1745. sa Hornjice (Zakarpatje) na Kosceljisko (pustara izmedju Krstura i Kule), većina njih se doselila iz okoline Košica, Užgogroda, Miškolca, ali ih je najviše bilo u Rusiji, Ukrajini, Madjarskoj, delu Poljske, Češkoj i Slovačkoj. Poznati su po svojoj veri – grkokatolici su, unijati, koriste ćirilično pismo i imaju po dva prezimena – jedno staro familijarno, a drugo oficijelno, koje su mnoge porodice dobile prilikom upisivanja u austrougarske matične knjige, a mogu se pohvaliti i da su na nekoliko dana imali sopstvenu državu.

 

Predusretljivi domaćini su nas poveli u razgledanje doma učenika u kome postoje smeštajni kapaciteti za prihvat gostiju (uredjeni, čisti, sa kupatilima i dnevnim boravkom i kuhinjom) i pokazali sportsku halu, koja je u izgradnji.

Put nas je dalje vodio do „Zamka“, zgrade škole iz 1913.godine, za koju je vezana interesntna priča o nastanku. Naime, izgradnju „Zamka“ naložila je tadašnja Austrougarska, ali na putu do Krstura planovi gradnje su se izmešali, pa je u Krstur stigao plan izgradnje zgrade koja je predvidjena za gradnju negde u planinskim krajevima, tako da ova zgrada i danas odstupa od autentične gradnje u okruženju. U tom prostoru sada je sedište Nacionalnog saveta Rusina, a takodje postoji i mala etnografska zbirka – postavka fotografija, alata za stare zanate-preradu konoplje (koju su tkali i od nje izradjivali prekrivače, platno, marame, šalove), tapetariju i uzgajanje paprike (crvene babure). U istom prostoru je priredjena i izložba tradicionalnih odevnih predmeta i devojačke spreme prilikom udaje. Kapu koju mlada dobije posle svadbe zovu „fićula“, kada joj devojke skidaju „barmonj“ – trake s glave i pevaju tužne pesme. Po fićuli se poznavala udata žena. Gornji deo nošnje se zove „bajka“ (jakna), po kojoj je i Udruženje žena koje izradjuju suvenire dobilo ime.
U dvorištu „Zamka“ je spomenik Havrilu Kosteljniku, doktoru filozofije i svešteniku, koji je 1923. izdao gramatiku rusinskog jezika, kao najmladjeg pisanog jezika na svetu („Vuk Karadžić i Dositej Obradović u jednom čoveku“).

U neposrednoj blizini se nalazi i barokna, nadasve zanimljiva, neobična i očuvana crkva o kojoj je govorio otac Mihajlo Malacko, paroh. Grkokatolici su pravoslavci koji priznaju katoličku veru, ima ih 12.000.000 u svetu, imaju vladiku, koji odgovara papi. Parohija je osnovana 1751., crkva izgradjena 1784. u obliku krsta, ikonostas je postavljen 1791. a izradio ga je Arsenije Teodorovič-Pantasič, 1906.godine je dodat deo, zbog nedostatka mesta za sedenje iza pevnice, s jedne i druge strane-to je detalj koga nema ni u jednoj drugoj crkvi.

Fijakeri su nas odvezli dalje do „Vodice“ koja se nalazi na teritoriji grkokatoličke župe sv. Nikole u Ruskom Krsturu. 1817. na putu prema Filipovu dolazi do prvog ukazivanja pored bunara, a glavno ukazivanje je bilo 1822. (06.06. u 11 sati), pa je odlučeno da se najpre napravi drvena kapela, a potom i sazida crkvica 1859. u današnjem obliku. Ovo je svetilište svih hodočasnika (madjara, hrvata, rusina), imaju opremljenu kuhinju i obezbedjen smeštaj za 30 osoba (kao konak), a prva ozdravljenja i izlečenja od slepoće, paralize, reume beleže se još od 1857. do danas.

Posetili smo i mesto u Ruskom Krsturu gde se nalazi prevodnica izmedju Malog i Velikog banatskog kanala na kome se nalazi kupalište i bazen sa uredjenom plažom, prostor na kome se održava “Mini exit“ u letnjem periodu i koji poseti veliki broj mladih iz okoline, a videli smo i mesto na kome će biti akumulaciono jezero sa plažom i šetalištem.

Riblji paprikaš nam je pripremljen na čardi „Longov“, a put Novog Sada su nas ispratili (pored pomenutih domaćina) i Joakim Rac, koreograf u Domu kulture, Slavko Oros, novinar RT Vojvodine, redakcije na rusinskom jeziku, Mihajlo Zazuljak iz „Ruske slovo“ nedeljnih novina, jedine elektronske rusinske redakcije, Joakim Nadj, sekretar MZ i Vesna Edelinski, knjigovodja u MZ, koji su sve vreme našeg obilaska svojim znanjem i detajima iz različitih delova istorije i stvaralaštva Rusina upotpunili utisak o ovom nezvanično kulturnom, obrazovnom i duhovnom centru Rusina u Srbiji.

Tagged as:

Bogatstvo Razlicitosti, Stapar, Ruski Krstur

Image gallery

Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Stapar Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur Ruski Krstur

Oceni članak

0

Newsletter