Polazna | Projekti | Bogatstvo Različitosti | Izveštaji obilazaka sela | Orlovat, Tomaševac i Botoš

Orlovat, Tomaševac i Botoš

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Orlovat, Tomaševac i Botoš

Projekat „Bogatstvo različitosti“

Obilazak Orlovata, Tomaševca i Botoša 03. 08. 2011. godine

U sredu, 03.08.2011. godine put Orlovata,Tomaševca i Botoša, krenuo je radni tim u sastavu: Loran Prokopić i Olivera Novaković (Sekretarijat za kulturu i javno informisanje), Nemanja Despotov (Sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu), Goran Dragosavljević (Sekretarijat za obrazovanje), Miroslava Kostić (Sekretarijat za privredu), Jelena Radaković (Sekretarijat za medjuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu), Perica Luković (turističko društvo „Grocka“), Ana Vernot i Mladen Maksić („Play Media“), Biljana Marčeta (Klaster „Istar 21“) i Ana Lazarević („Magelan“).

U hladu dvorišta Osnovne škole „Uroš Predić“ u Orlovatu srdačno i u velikom broju su nas dočekali: Boško Kojčić, Radovan Francuski, Tanja Cedler, Rajko Srdić, Predsednik Saveta MZ i ovdašnji sveštenik, Branislav i Stevan Prohaska, Ljiljana Popadić, Branislav Živanov, Slobodan Stojanović, Radovan Ilin, Zoran Stefanović, uz svesrdnu podršku zamenika Predsednika Skupštine grada Zrenjanina Gorana Kaurina. Svako po na osob od navedenih meštana, predstavio je udruženje, aktiv, sekciju ili društvo koje vodi. U Orlovatu postoji više nevladinih organizacija i vrlo su aktivne: Aktiv žena, Društvo vinogradara, Društvo zavičajaca, Lovačko udruženje, Streljačko udruženje, Vatrogasno društvo, Udruženje penzionera i boraca, Sportski klub banatskih šora, KUD „Uroš Predić“ i svi vredno rade na promociji svog sela.

Profesor istorije Radovan Francuski upoznao nas je s nastankom i prošlošću Orlovata od davne 1471. godine, kada je pripadao kovinskoj županiji i bio jedno od najstarijih naselja u Banatu, preko 1698. od kada se Orlovat nalazi na današnjoj lokaciji, a osnovali su ga srbi iz Sent Andreje i stanovnici starog Orlovata, do značajnih i strašnih bitaka i Madjarske revolucije, u kojoj je srpsku vojsku predvodio vojvoda Stevan Knićanin i izvojevao pobedu i doprineo da posle 99 godina militarskog i vojnog života konačno potpadne pod civilnu upravu tadašnje Torontalske županije. Orlovat je lokalitet mnogih arheoloških ostataka-Crkvišta, koje datira iz XVII veka i Obeliska, nadgrobne ploče stare nekoliko vekova. Iz istorijskog dela nas je preneo u sadašnjost i blisku budućnost, aktuelnim projektima i ambicioznim planovima prof. Stevan Prohaska, predsednik radne grupe za razvoj Orlovata i urednik časopisa „Novi orao“, prezentujući projekat za izgradnju replike spomen kuće Uroša Predića i načina iskorišćenosti tog objekta, čije prostorije će koristiti više organizacija, ali i projekat orlovatsko-tamiškog vodenog puta, koji bi uspostavio turističko-kulturološki i rekreacioni poligon, koji će povezivati Orlovat (kao polaznu tačku) rodno i mesto gde je živeo i sahranjen Uroš Predić, sa dva značajna lokaliteta u Banatu-Idvorom, mestom rodjenja Mihajla Pupina i Tomaševcem, poprištem značajnih istorijskih bitki.

Šetnjom kroz seoski park stigli smo do pravoslavne crkve podignute 1924.godine, čiju je izgradnju inicirao lično Uroš Predić, a podržao ga je arhitekta Dragiša Brašovan. Sveštenik Rajko Srdić nam je predano govorio o maloj baroknoj crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice, koja je sagradjena u moravskom stilu, čiji ikonostas je oslikao „sve iz jednog poteza“, a ko drugi, nego Uroš Predić (tada već sedamdesetogodišnjak), koji predstavlja pravi mali dragulj ovog hrama, pored neobično teškog (10 kg) Jevandjelja u srebrnom korišćenju iz 1744.godine i filigranskog krsta optočenog dragim kamenjem iz 1762. poklonom Ruske crkve. Interesantno je i to, da se na ikonostasu prepoznaju likovi dede Uroša Predića u liku Svetog Nikole i majke, kao Svete Petke.

Posetu Orlovatu smo nastavili u obilaskom prostorija MZ i MK Orlovat, Domom penzionera u kome je upriličena mala izložba vina, budućem sportskom centru i slikarskoj koloniji. Ispred zgrade koja je bila sedište civilne i vojne uprave iz perioda vojne granice, a od 2007. godine se nalazi spomen-soba Uroša Predića, videli smo nesvakidašnji prizor-postavljenu „paorsku torbu“, po kojoj je ovo mesto poznato i degustirali „njen sadržaj“-pogaču, mast, papriku, so, kobasice, pihtije, kavurmu, sir, ali i nezaobilazne „skoverce“ sa šećerom. Vlasnica torbe je za nju nedavno osvojila zlatnu medalju na takmičenju u Valjevu. Etno-soba je bogato ukrašena tradicionalnim rukotvorinama i pokućstvom tipičnim za banatska domaćinstva, a stari zanati koji se ovde neguju-pletenje korpi od pruća, izrada metli korovača, oslikavanje na slikarskom papiru reprodukcija Uroša Predića, izrada suvenira od drveta i oslikavanje pločica i običaji igranja fuksa su originalni. Fuks je stara igra, za koju su sami meštani oslikali 32 karte s motivima sa slika Uroša Predića, igra se na ukrštenim klupama, a turnir u fuksu se održava četiri puta godišnje.

Po rečima najstarijih meštana, ovo je bilo selo sportova-imali su i fudbalski i rukometni i odbojkaški, ali i vaterpolo tim! Slobodan Stojanović, kapiten ekipe u banatskim šorama, nam je skrenuo pažnju, da se od 2000. organizuje Svetsko prvenstvo u šorama, u Tomaševcu, takozvani banatski bejzbol, koji je navodno Mihajlo Pupin odneo i „patentirao“ u Americi. Poslednje godine je učešće na turniru uzelo 16. ekipa (Novi Sad, Kikinda, Zrenjanin) od kojih i jedna iz Rumunije (Rodilna Sv. Nikola), tako da se nadaju da će manifestacija ubuduće poprimiti medjunarodni karakter.

Obišli smo i „Urošev dud“ (star oko 250 godina, koji još uvek radja), degustirali rakiju „dudićaru“, videli najstariju zgradu u Orlovatu iz 1790.godine koja je sada parohijski dom, bili u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu, čije prostorije koriste dramska sekcija „Djido“, KUD „Uroš Predić“ i ostala udruženja za različite namene.
Na potezu „Maštališta“, vidikovcu na obronku sela, lepo uredjenom i besprekorno čistom mestu pored „mrtvaje“ Starog Tamiša, koji je do skoro bio privatni ribnjak, smešten je atelje orlovatskog slikara Milana Vukova, koji je učenik Milića od Mačve, a uspešno čuva i neguje slikarski senzibilitet ovih prostora.

Po poseti orlovatskom groblju i grobnici porodice Predić, ali i spomeniku nedavno preminulom rukometašu Zvonku Maleniću i njegovoj sestri onkologu svetskog glasa Slavici Malenić, obilazak smo završili na ručku u „Nostalgiji“ uz pileći paprikaš, štrudlu i testo s makom i nezaobilaznu „Banatsku frajlu“ i „Banatskog kicoša“ autohtone sorte vina orlovatskih vinarija.

Na kraju treba reći i to, da u Orlovatu živi oko1800 ljudi, u 550 domaćinstava pretežno starosedelaca srpske nacionalnosti, da je malo ulica koje nisu asfaltirane, da je vodovod izgradjen davne 1972., a vodotoranj za nesmetano snabdevanje vodom 2004., da imaju železničko čvorište sa dve železničke stanice i već više od jednog veka upućuju vozove ka Kikindi, Beogradu i Novom Sadu. U ponudi imaju rekreativnu vožnju biciklima do susednih mesta-projekat zelene staze „Biciklom do roda“, kao i mogućnosti za sportski ribolov i „birdwatching“.

Ovo je jedino selo koje ima izradjenu strategiju do 2020.godine, zainteresovanost lokalnog stanovništva je velika, ali nismo videli ponudu privatnog smeštaja za turiste.

 


U parku ispred zgrade MZ u Tomaševcu sačekali su nas Zoran Živojinov, Predsednik Saveta MZ, Lazar Bogdanov, vajar i slikar, Andja Vijatov, iz Asocijacije žena „Tamiški cvet“, Aleksandar Rudić član Saveta MZ zadužen za komunalna pitanja i brojni meštani s članovima KUD-a „Mladost Tomaševac“.
U prostorijama MZ upriličena je izložba domaćih rukotvorina članica Asocijacije žena, ali i tradicionalnih banatskih kolača, štrudli, pita, krofni, gibanice i domaćih rakija i sokova. Tomaševci s ponosom ističu da su najstarije naselje u Južnom Banatu, za koje se zna da je postojalo u XVII veku (na mapi generala Mersija 1717. Tomaševac je označen kao mesto od 20 domova). U to vreme je bio pod Turcima, a od 1767. pripao je nemačko-banatskoj granici i postao sedište jedne graničarske čete dvanaestog nemačko-banatskog puka. U selu su se zadržala dva naziva-Marijevo i Čoke, spajanjem ova dva naselja nastalo je mesto koje nosi današnje ime, ali u ovim dvema polovinama sela i danas postoje dva stara crkvišta, obeležena krstovima. U Panonskoj niziji, kroz koju se probija reka Tamiš, u svom srednjem toku, tri kilometra istočno od raskrsnice železničkih pruga Pančevo-Petrovgrad i Novi Sad, smestilo se mestašce, poznato iz madjarske bune.

Tomaševac danas ima 1765 stanovnika, većinski srpske nacionalnosti, ali u njemu žive i Romi, Madjari, Rumuni, Jugosloveni, Slovaci, Rusini, Crnogorci, Hrvati, Makedonci, a zastupljene su pravoslavna, katolička i adventistička religija.
Posetu Tomaševcu nastavili smo u crkvi Prenosa moštiju Sv. Nikolaja Mirlikijskog iz 1773. godine, čija rekonstrukcija je u toku, a sami meštani na čelu sa Lazarom Bogdanovim prikupljaju sredstva za obnovu ovog hrama. Ikonostas i ikone su izradili Jovan Popović, Karlo Gum (bečki slikar, poreklom Čeh), Stevan Aleksić i Ljubomir Aleksandrović. Sačuvali su Jevandjelje iz 1860., oslikane ripide iz 1770., putir i repliku Hristovog groba.

Do terena Društva za očuvanje Banatskih šora, stigli smo kroz uredjen i čist park hrastova i kestenova, ponos ovog sela, ali i istovremeno pogledali idejno arhitektonsko-urbanističko rešenje izgradnje priobalja na Tamišu i projekat parka koji će biti upotpunjen novim sadržajima.

Šora ili „lopta za beganje“ se igrala, od „vrag će ga znati kad“ na čitavoj teritoriji Vojvodine. Naziv zapravo, potiče iz lokalnog banatskog slenga-„rašoriti“ ili „zašoriti“, „u prevodu“ udariti loptu. Ovu tradicionalnu igru igraju dve medjusobno suprotstavljene ekipe sa po 10 igrača i 5 rezervi, na terenu širokom 44m, neograničene dužine, sa obeleženom prvom linijom, Baza 1 (cura) i drugom linijom Baza 2, koja je udaljena od cure 35-40m. Rekviziti koji su potrebni za igru su metalne bejzbol palice i tradicionalna krpena loptica (veličine teniske loptice), uvezana ribarskim kanapom. Vreme predvidjeno za igru je 60 minuta, a domaćini su nam dozvolili da se i sami oprobamo u „šoranju“ korektnim podbacivanjem. Ova tradicionalna igra danas je poprimila elemente modernog i dinamičnog sporta, koji sve više uzima maha na ovim prostorima.

Prošli smo i pored Dobrovoljnog vatrogasnog društva, ispred čije zgrade su parkirana vatrogasna vozila stara preko 100 godina, a Tomaševčani se mogu pohvaliti da im je kompletna mehanizacija u funkciji, a imaju i tradiciju dugu 40.godina u organizovanju takmičenja u improvizovanom gašenju požara pionira, juniora i seniora.

U obilazak terena za „birdwatching“ i brodske prevodnice krenuli smo „špediterom“ u koji su upregnuta dva predivna konja, a pitoma ravnica kroz koju smo prolazili odiše nepreglednim pašnjacima na kojima se napasaju stada goveda i ovaca i tišinom koju povremeno narušava lavež pasa čuvara i zvižduk starog čobanina.
Napravili smo mali predah uz obalu Tamiša, uz razgovor sa ribolovcima i nastavili posetu ovom mestu vožnjom čamcima do Tomaševačkog brda i spomenika iz 1823.godine koji je posvećen kapetanu Djordju Radivojeviću i podignut na mestu njegove pogibije, kada je na mostobranu, na desnoj obali Tamiša posečen od Turaka sa 300 svojih sapera.

Rastali smo se s našim ljubaznim i gostoprimljivim domaćinima u dvorištu etno-kuće koja odoleva zubu vremena, a izgleda potpuno autentično i živopisno. Uz zvuke žive muzike i ručak na otvorenom u domaćoj atmosferi, imali smo prilike da degustiramo specijalitete vrednih Tomaševčanki - supu od guščijeg, pačijeg i govedjeg mesa, rinflaješ i kuvani krompir i šargarepu, zeleni sos od mirodjije, crveni od svežeg paradajza i izuzetno ukusan sos od višanja, pohovano meso i pirinač, militarni kravlji sir sa ljutim paprikama i blitvom, domaći sok od višanja, rakiju dudovaču i po prvi put vino od ribizli i ljubavnu banatsku štrudlu s makom i gomboce. Veselo društvo i dobra atmosfera učinili su da komšiluk pomisli da se domaćin ženi!

Tomaševac ima prirodne potencijale za razvoj turizma, ali nema smeštajnih kapaciteta (15 domaćinstava u procesu registracije), mogućnost vožnje čamcima, fijakerom, biciklima, prostore za organizovanje kampova na Tamišu i ribolovni turizam, pristaništa za brodove i čamce, kojima je neophodna sanacija, knjigu recepata tradicionalne kuhinje čiji je autor Dimitrije Vujadinović, ali i festival slavskog kolača i ručnih radova koji se održava svakog 22. maja.

 

Video materijal iz Tomaševca u produkciji Play Media možete pogledati ovde...

 

U Botoš smo stigli s velikim vremenskim zakašnjenjem, ali kod strpljivih i srdačnih domaćina nismo primetili ni tunku nervoze i zameranja, naprotiv, dočekali su nas u velikom broju u novim prostorijama MZ. Pozdravio nas je Predsednik Saveta MZ Živica Parivodić, a potom je sekretar MZ Zoran Ilijašev, predstavio ostale prisutne članove Saveta: Pavu Erceg, Dejana Adamova, Dragana Ančina, Dragišu Margića, Emiliju Ćoćoš-Belić, Zlatomira Sremca, Kseniju Grujić iz kluba žena „Vredne ruke“, ali i uz svesrdnu podršku Skupštine grada Zrenjanina i njenog predsednika Aleksandra Martona, Marice Kosanović iz Turističkog centra Zrenjanina, Ane Pandžić zadužene za projekte u toj organizaciji i Tibora Vaša, člana Gradskog veća.
Potom smo prisustvovali izvanredno pripremljenoj, sažetoj i detaljnoj prezentaciji naseljenog mesta Botoš, sa uvidom u potencijale razvoja turizma.

Svoj geografski položaj Botošani kratko opisuju - „kad stanete na Botoški breg, vi ste u ravni sa krstom Tomaševačke crkve“. Inače, istraživanja su dokazala da je u današnjem ataru Botoša postojalo naselje iz mladjeg kamenog doba, iz perioda srednjeg neolita, koje pripada Vinčanskoj kulturnoj grupi. Prvi put se Botoš pominje u pisanim tragovima u Kruševačkom pomeniku, 1347. kao naselje sa srpskim pravoslavnim stanovništvom, a kasnije u Pećkom katastigu 1660. kao naselje sa 14 porodica, popom i dva dijaka, što ukazuje na postojanje crkve, možda baš, „Namastira“ posvećenog Jovanu Preteči i Krstitelju. Učestvovali su Botošani kao dobrovoljci i u I svetskom ratu, ali i u Oktobarskoj revoluciji i protiv Nemaca u II svetskom ratu, o čemu svedoči i spomenik sa imenima 44 poginula meštana iz tog perioda.

Danas u selu žive uglavnom Srbi starosedeoci, potomci graničara doseljenih iz Potisko-Pomoriške vojne granice nakon njenog ukidanja. Ima i Roma i Madjara i pripadnika drugih nacija (15%). Seoska slava je Mala Gospoina, a pravoslavna crkva datira iz 1783.godine. Na ovom prostoru pronadjeno je i sačuvano djule iz 1788., kao i kosti mamuta. U XIX veku su imali stado od 12000 ovaca, a sad ih ima oko 100.tinak.

Meštani Botoša, pored bogate istorije imaju i vizije i projekte za razvoj privrede i turizma u budućnosti. Planiraju razvoj i ulaganje u nautički, lovni i seoski turizam, daljinsko jahanje (50-100 km). S obzirom da ovde Tamiš nije plovan, jer je pregradjen ustavama kod Tomaševca i Opova, vodeni saobraćaj bi mogli razvijati kroz kanal DTD i njime se može doći do Dunava (postoji prevodnica na kanalu Brzava). Imaju studiju za zaštitu Tamiša, kako bi dobila status plovne reke, a u toku je izrada projektno-tehničke dokumentacije za izgradnju sportsko-rekreacionog centra na Tamišu, koji bi obuhvatio kupalište, biciklističku stazu, teniske terene, dva jezera, košarkaške terene, privezište za čamce, a planiraju da dovrše izgradnju sportske hale i saniraju hotel, koji već dugi niz godina nisu u funkciji.
Našu posetu Botošu nastavili smo obilaskom etno-sobe i izložbom ručnih radova Kluba žena „Vredne ruke“.

Potom smo se upoznali s istorijom i namenom „Namastira“-zgrade koja je specifična po tome što su njeni zidovi i oltar sagradjeni od sečenih busenova trave, a ne od naboja. Pre nekoliko godina je započeta restauracija, ali je neophodno da se uradi još mnogo toga kako bi postala atraktivna celina za posetioce. Posebno će biti zanimljiv „botoški zid plača“ kada se na jedan zid „Namastira“ vrate s restauracije i okače ikone onih čije porodice nemaju više živih i onih koji su se iz ideoloških razloga odricali pravoslavne vere i vraćali ikone u crkvu („utočište za ikone bez vlasnika“). Trenutno ih ima na obnovi izmedju 250 i 300.

U porti ove bogomolje nalazi se i spomenik vojniku-graničaru iz 1857.godine.
Obišli smo i vilu „Breza“- prvu kuću za odmor na području grada Zrenjanina, gde su nas sačekali u tradicionalnim narodnim nošnjama Banata, letnjoj i zimskoj, uz pesmu i igru KUD-a „Veseli Banaćani“. Tu je nastupio i najmladji gajdaš u Vojvodini (20 godina), koji je ujedno i prvi gajdaš u Botošu posle ravno 100 godina prekida tradicije sviranja ovog instrumenta.

U Lovačkom domu, uz odlično pripremljen paprikaš, pričali smo o tome kako imaju u planu da aktiviraju katamaran (dužine 9m), koji će ploviti od Jaše Tomića do Botoša, o ljubiteljima lova i ribolova koji će na bogatom lovištu pored reke Tamiš, u njenim vrbacima naći pravi raj. Lovište je bogato fazanskom divljači, a lovi se i zec, lisica, divlja svinja, srneća divljač, dok se na Tamišu, kanalu DTD i Starom Tamišu može imati bogat ulov smudja, šarana, štuke, soma i ogromne količine tzv. bele ribe.
Posetu i priču o Botošu završićemo autentičnim proizvodom ovog mesta – gibančicom sa sirom, koju svaka žena u Botošu pravi na svoj način.

Tagged as:

Bogatstvo Razlicitosti, Orlovat, Tomaševac, Botoš

Image gallery

Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Orlovat Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Tomaševac Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš Botoš

Oceni članak

0

Newsletter